СТРАХ

Juan Lázaro Besada Toledo (MONATO, septembar 1996.)

СТРАХ

Где? Није важно. Свакодневно се јављају бројне чињенице свуда око нас и није неопходно трагати за прецизним местима. Главне улоге? Може бити једна или више, јер оно што је суштинско, оно у чему је срж, јесте чињеница сама. Све остало је баласт који не користи развоју приче. Када? Ово последње питање постаје опсесија, јер наш живот умире минут за минутом а ми, некад весели некад тужни присуствујемо том умирању. Од рођења – случајност која не задеси све – до последњег даха, све се своди на просто путовање до смрти, јер ништа више није могуће. Ми не трошимо време; напротив, време троши нас. Зато, питања нису важна кад уопште не помажу. Ако нешто није корисно, вреди ли покушавати извући профит из њега? Највероватније приличи да мислимо да је једино смислено питање зашто. Оно вреди, оно користи и доказује да је само узрок важан.

Сад се враћам овамо. Qуди плаве авенију најближу мору. И шетају, разговарају, смеју се, понашају се људски. Ипак, боје се. Боје се будућности, боје се свега са чим се свакодневно срећу, боје се себе самих. То је врло чудан осећај, осећај којег није лако разумети, јер припада нашој подсвести, тој истини коју ми предосећамо о нама самима, али нити смо способни нити хоћемо да је прихватимо. Чак током срећних, веселих, пуних радости момената, страх хвата душу и плави ум невероватним, фантастичним визијама.

Зашто се то догађа? Објашњење није лако; могуће је само нагађати, претпостављати, хипотезирати.

Гледам та лица која ме окружују, чије црте носе трагове немира. Сва она буде ко-зна-шта. Понекад, као да је лудило уклесано на њима, упркос спонтаним осмесима који ублажавају спољашност. Ниједно живо биће нема лак живот, уопште не. Прихватити изазов личне борбе против сваковрсних тешкоћа чини нас патуљцима. Неопходна је храброст, снага воље и предузимљивост да бисмо се суочили са свим дуж пута и успели. Али најстрашнији непријатељ је тај страх који граби себи све душе.

Враћајући се кроз време, мада је оно обичан појам чији нас различити делићи носе јединствен, крајњи циљ, заједнички свима, успомене постају сведоци људског живота, чији је главни циљ побећи од страха уживањем у времену које нам смрт поклања рођењем.

Приближавајући се младом, заљубљеном пару скоро нечујним корацима, ухватио сам неколико њихових речи. Мојим ушима учиниле су се као голубов лет. За то време, море, лазурно и мирно, слично креветском прекривачу, простире се у позадини. Qубавници течно разговарају износећи осећаје срца. Они шапућу наде и жеље, али вео страха на крају обавија њихове речи. Моле једно друго за вечну љубав, заклињу се и питају једно друго о свему. И ја закључујем да је страх играо главну улогу. Чак и у љубавном заносу!

Нисам млад, моја коса мало по мало опада са моје главе. Код мене се појављују знаци старења. Музичке склоности већ деценијама стагнирају, можда сам то тек сад приметио. Мисли тужне често ме заокупљају. Зашто?

Овај господин којег зову време нагриза моје унутрашње органе. Склеротичне ћелије, у мозгу, никако не могу схватити зашто сам преживео последњи рат. Ипак, и то се догађа понекад. Поред мене једни пуше, други пију, свирају гитару, певају или просто посматрају плаветнило мора. Ја, делић тог дашка ветра корачам нечујно, скривен у последњој сенци лутајуће наде.

Већ је прошло два столећа од када сам последњи пут посетио ову планету, али страх још увек влада свим срцима. Сат тескобно, монотоно, неуморно тиктака. Радије ћу поново потражити пробијену тишину. Тамо, само тамо где су све наде узалудне и где тишина влада, страх не притиска.

Превео са есперанта: Ренато Петровић

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License