ПУТ КА НЕБУ

Geoffrey King (Monato, april 1994)

ПУТ КА НЕБУ

Одувек је маштао о Рају. Кад је био дете рекли су му да Небо није "тамо горе", да се то само тако каже. Он је, због тога, претпостављао да је оно у другој, невидљивој, димензији, до које се стиже некаквим специјалним трансдимензионалним пењањем; да, када буде још старији, још бољи, још… но, једноставно кад буде време, да ће израсти у ту димензију, и да ће, кад буде веома стар, толико израсти у ту димензију да ће без великог труда стићи до Неба. Ако није тако, због чега онда расти?

Шта је Рај, то је само нагађао. Претпостављао је да је то место врло мирно и пријатно, где нема проблема и сметњи овоземаљског живота. Негде на некаквој високој платформи би се налазио; тако да док не стигнете пењући се тамо, не можете да га видите; али истог тренутка када би очи дошле у ниво са њим, видела би се пространа равница, не само до хоризонта, већ, пошто би он био сасвим раван, потпуно без хоризонта. И тамо би били људи, који би га пријатељски поздравили, и, без да се представља, сви би знали његово име и како се оно тачно пише. И тамо он не би био ни дебео ни кратковид, могао би чак и да трчи! – али тамо нико не би трчао; и зашто би? И тамо нико не би био ни жедан ни гладан, нити би мокрио; он, значи, не би морао пити одвратну воду са чесме из школског дворишта, не би морао жвакати жилаво месо из школског ресторана, не би морао са муком, тешко, уздишући, "то" задржавати током целог поподнева и после журити кући, да не би ишао у школски клозет док сви гледају како он иде баш тамо, и вриште

Јочјо иде пишкит'
цурице долазе љубит' …

да не би морао тамо журно да вади ствар гледајући у врата долази ли неко, брзо обавити радњу, да га нико не види, после, пре него што изађе, проверавати гледа ли неко у том правцу…

У Рају би све овоземаљске бриге биле далеко; тамошње личности не би биле мушкарции жене, већ асексуална бића, као виле или осмогодишње девојчице; витке, љупке, слаткоречиве, и све би га волеле и миловале. Не би било ни топло ни хладно, и некако, није знао како, одећа не би била потребна а нико не би био го. Не би било ноћне таме, и не би се морало самовати у кревету, јер се тамо нико не би умарао.

Али, понекад му се чинило да се мора, дугим, уским лествама од канапа пењати до Раја, а та га је мисао застрашивала, јер се плашио пењања.

Дете је расло и замомчило се.

Зашто је увек патио због вртоглавице?

Чак је и пењање на мердевине била тортура за њега. Кад је морао да фарба фасаду своје куће, увек је морао да попије неколико вискија, да му колена не би клецала на мердевинама.

Понекад му се чинило да је већ на земљи пронашао Рај. Заљубио се, а истовремено и узајамно се заљубила и његова девојка. Шетали су шумом, лежали на плажи, били сами у стану. Али дуге су биле мердевине којима се морао пењати, да би достигао њен ниво; морао је постати много лепши, много бољи … но, много свакакав. Читав његов живот се преокренуо, као да је живео у другом свету.

Међусобно су били мирни, ако га је некад зачикавала, или се склањала од њега, то је била само игра, шала, лукавство да би после била боља него раније. Достигавши њен ниво, закључио је да, све што је у животу сметња или невоља или потешкоћа, престаје постојати или имати важност. Чак су комуницирали без речи, довољни су били погледи да се изрази љубав или миловање, или чак одагна љутња. Опуштено су заједно јели и пили; несметано је посматрао како комадићи улазе у њена уста, покрете вилице, повлачење грла када је гутала; а њу је забављала и одушевљавала његова фасцинираност.

Једном, док су шетали шумом, упитала је да ли би хтео да јој учини услугу и иде мало испред ње, па да га после престигне. Он је питао зашто; а она се заверенички осмехнула; и без даљег објашњавања он је схватио, и обоје су знали шта ће она учинити, и њихова постојања су се сјединила у том интимном сазнању.

Заједно су ишли у куповину, с муком, уздишући, тешко се уздржавајући током читавог поподнева вратили су се у стан, легли на кревет, знајући да ће баш "оно" радити; не оклевајући почели су да се милују не питајући се ко их види, ко чује, ко гледа.

И све су се бриге чиниле далеко, и у том заједничком битисању они нису били мушкарац и жена, већ једно једино безгрешно биће. Она је била лепа, лепа само за њега; витка, као осмогодишња девојчица; љупка, слаткоречива, и она га је волела и миловала. И у тој топлој интими одећа им није била потребна јер се нису осећали голим. И у ноћној тами он се није осећао усамљеним у кревету.

И она је отишла.

И коначно је дошла ноћ у којој га је неко позвао, да је време да крене у Рај. Видео је мердевине и високо, високо изнад главе провидну стаклену платформу. Скоро онесвестивши се због вртоглавице, с тешком муком, почео се пењати. Што се више пењао, то је јасније чуо анђеоске гласове; смејали су се, али то није звучало као шкргутави људски смех, изгледало је као гугутање грлица. Велики мир испунио је његову душу. Скоро да више није осећао тело. Гледао је доле и видео далеко испод себе закривљење земаљске кугле. Више није знао да ли се пење или лети на горе. Међу речима анђела почео је да разазнаје своје име; звали су га. Врх његове главе достигао је ниво платформе, затим чело, онда очи; још само један корак; и онда се пробудио месечарећи, у свом поткровљу.

Превео са есперанта: Ренато Петровић

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License