ПОТПУНО ПРАЗАН ПРОСТОР

Istvan Nemere

ПОТПУНО ПРАЗАН ПРОСТОР

Недалеко од Еурополиса, у Парку Космонаута налази се споменик.. Мало ко зна за њега; скоро цео је прекривен дугим листовима дрвећа донетог са планете Алгуерида Бета. Сам споменик није гроб. Као и тела толиких других космонаута, тако и Ронерово тело не лежи овде, већ негде у космосу. Или можда не…?

Према натпису споменик је постављен у Ронерову част, 3016 године Нове Епохе. Осамнаест година пошто су на земљи сазнали за његову чудну судбину. Од тада је прошло много времена. Скоро нико више не шета овуда нити завирује међу лишће да би прочитао натпис на камену: "Белт Ронер, 2952-2998. Рођен у Универзуму, прешао је његову грани­цу."

Као двадесетчетворогодишњи младић стигао сам на "Амон". Пре две године већ сам био у Космосу; са чувеном суперкосмичком дипломом постао сам други официр "Амона".

"Амон" је потицао из прве серије суперкосмичких бродова. Последњи пут је путовао око Бротер Алфе, за тај подухват морао је да пређе 66000 светлосних година у су­перкосмосу. Било је то велико оптерећење за особље. То знају само они који су и сами учествовали у томе. Космички бродови који путују кроз суперкосмос - у погодним условима - за један минут пређу 450 суперкосмичких светлосних година. Особље ту ужасну брзину може да издржи само у специјалним антисуперкосмичким, магнетним, гасом напуњеним цилиндрима, у хибернетичком стању. Космонаутски смисао за хумор, не без разлога, те цилиндре назива "ковчезима". Знали смо за многе бродове који су без трага нестали у суперкосмосу. Изузев неколико фанатика сви су били уверени да су ти бродови изгубљени.

Капетан "Амона" звао се Ронер. Момци су ме већ раније упозорили да "капетан није нормалан".

По мом мишљењу нико није нормалан ко ради на суперкосмичким бродовима, укључујући и мене. Због тога га се нисам плашио. У свемирској бази сматрали су Ронера најславнијим ђаволом који је икада командовао неким бродом између Канис Маиора и Сагитаријуса.

Ронер је био средњег раста, широких рамена са потпуно седом косом и зеленим очима. Поздравио ме је снажним притиском руке:

- Путоваћемо заједно у нову експедицију. Грандиозну експедицију! То ће бити нај­већа авантура коју је икада преживело особље неког суперкосмичког брода - његове очи гореле су као ватра. Рекао је још нешто, али то сам заборавио. Његова личност ме је пот­пуно обузела.

Недељу дана касније већ смо путовали кроз суперкосмос, лежећи у "ковчезима". Пре поласка Ронер ми није рекао ништа више о експедицији.. Због тога сам био мало изненађен, када су нас аутомати пробудили. Према инструментима већ смо прешли 114000 светлосних година!

У командној соби срео сам трећег официра Персоса.

- Шта ви мислите о овоме?

- Сачекајмо до краја - одговорио је, чупкајући прстима своју црну браду. Посматрао је поруке са екрана.

Аутоматски пилот је успорио, ушли смо у нормалан космос. Мотори су се реактиви­рали. После 18 сати вратићемо се у "ковчеге".

- Куда журимо? Да ли си чуо нешто?

- Ти још не знаш Ронера. Још пре поласка видео сам да су га у Адмиралитету одушевили. Није ми јасно како могу да верују том лудаку? Тај човек је ненормалан, то сам одувек тврдио. Ево, поново гура у опасност брод и наравно нас.

- Такво растојање чак ни суперкосмички брод до сада није прешао.

Персос је горко уздахнуо:

- Кад би ти само знао колико још имамо да путујемо…! Шта мислиш, када је капетан наредио да га пробудимо?

- Када?

- Кад Амон пређе 236 милиона 520 хиљада суперкосмичких светлосних година… Другим речима, Ронер ће се пробудити за годину дана.

Не знам како је протекла та година. Само два пута су нас будили аутомати, оба пута смо по 24 сата провели у оживљавању мотора. Космос око нас је био чудан - стотине галаксија остало је за нама, хиљаде двоструких звезда, десетине хиљада звезданих ројева. Нове звезде су експлодирале, светови агонирали, сунца се рађала. Од свега овога ми ништа нисмо видели - Амон је летео незамисливом брзином кроз црни тунел суперкосмоса, ми смо непокретни лежали у нашим безбедним ковчезима, без свести. За време једног од будних стања покушао сам да пређени пут у суперкосмичким светлосним годинама пре­творим у старе светлосне године, али цифра је била тако велика да нисам могао да веру­јем. После следећег буђења Ронер ме је позвао у командну собу. Био је зачуђујуће миран, чак равнодушан. Говорио је тихо и не много. Коса му је била мокра што је значило да је већ био на туширању..

- Но, како ти се свиђа "Амон"? - питао је, као да смо тек кренули из базе.

- Брод ми се свиђа - рекао сам полако. - Али пређено растојање…

- Растојање! Шта са њим?

- Чини ми се, капетане, да смо предалеко отишли. Колико ја знам, још никада људи нису били тако далеко од Земље!

- Имаш право. Ми смо први.

- А циљ… могу ли знати нешто о циљу?

-Доћи ће дан када ћеш све сазнати. И ти, и Персос. А сада обрати пажњу на инстру­менте, за једанаест сати поново ћемо ући у суперкосмос.

Ронер је ућутао, а у очима сам му поново угледао онај чудни сјај. Тврдоглаво сам стиснуо усне. Ћутиш? То могу и ја.

Поново смо се нашли у нашим ковчезима.

Код следећег буђења већ се нисам чудио. Поново смо прешли огромно растојање. Персос је одмах рекао да ће ускоро стићи и капетан.

- Наредио је да га пробудимо, значи да хоће нешто. Где смо? - упита нагнувши се над управљачку таблу. Већ смо били изашли из суперкосмоса, брзина нам је била смањена на минимум, прелазили смо, можда, неколико хиљада километара у минути.

- На екранима се не види слика спољног простора - узнемирено је рекао Персос.- Наредио сам аутоматима да све провере и потраже грешку.

У том тренутку је ушао Ронер.

- Здраво момци! Шта има ново?

Персос је укратко рапортирао о квару на екранима. Ронер је пришао мерачу расто­јања и почео нешто да рачуна. Чинило ми се да халуцинирам: Ронер се смејао! Он се смејао! "Луди" Ронер! И Персос га је посматрао отворених уста.

- Не тражите грешку - рекао је капетан изненада окренувши се према нама. Из очију му је пламтео тријумф. - Екрани су у реду.

- Нису у реду - успротивио сам се - не приказују слику простора. Где су планете, галаксије, звезде?

- Човече - коначно се уозбиљило Ронерово лице -, да ли се сећаш шта сам ти рекао први пут? Да ће ово путовање бити највећа авантура, коју је иједна посада доживела… Но! Екрани су исправни! А звезде се не виде зато…што их нема!

- То не разумем, капетане - Персос је одмахивао главом.

- Укључи задње камере, Персос - наредио је Ронер - погледај екране и реци шта видиш?

- Иза нас, на растојању од неколико стотина хиљада светлосних година, звезде све­тлуцају.

- А сад погледај екране који приказују простор испред нас.

- Тамо ништа не видим, капетане. Екрани су потпуно празни. - одговорио је Персос.

- И то вам ништа не говори? - Ронер је напето ишчекивао, гледајући час у Персоса, час у мене. У том тренутку почео сам да схватам. Међутим, то сазнање ме је потпуно парали­сало.

- Но, већ почињете да наслућујуте - Ронер је сео и наставио. - Да ли сте икада чули за просторну дилатацију…? Пра-експлозију, из једног великог дела настало је много мањих. Примитивно речено, наравно. Метагалаксије, сунчеви системи и слично. После те експлози­је прошле су милијарде година и Универзум се у сваком смеру равномерно шири. - Ућутао је тешко дишући, а затим је наставио: - Адмиралитет је наредио: досегните крајњу границу свемира! И успели смо! - Ронер је поскочио ка тамноцрним екранима. - Гледајте! Пред нама је ништа! Можете ли то да схватите? Погледајте инструменте: око нас нема ни сунчевог ветра који потиче од звезда, ни зрачења, ни космичке прашине…. ничега нема! Ово је крај космоса. Граница свемира је иза нас!

- А шта је испред нас? - промрмљао је Персос.

- Пред нама је савршени простор. Прави простор, који је још увек празан. Нетакнут. Наш Универзум стићи ће довде тек после неколико милијарди година. До тада, овај део Свега остаће нетакнут као површина мора којим још није запловио брод.

Ронер је послао мегателеграм кроз суперкосмос Адмиралитету: "СТИГАО САМ ДО ГРАНИЦЕ УНИВЕРЗУМА. ПРЕТПОСТАВКЕ ПОТВРЂЕНЕ. АПСОЛУТНО ПРАЗАН ПРОСТОР. РОНЕР."

- И шта сад? - упитали смо после једносатног ћутања.

Ронер, као пробуђен из сна, изненађено нас је погледао. Око очију су му се набрале обрве.

- Летећемо даље - одговорио је тихо.

- Даље…? Куда?

- Напред - показао је ка ПОТПУНО ПРАЗНОМ ПЕОСТОРУ.

- Али тамо ничег нема. шта ћемо радити тамо? питали смо зачуђено.

- Откуда знате да се тамо ништа не може радити? - поскочио је Ронер, а у његовим очима поново се појавио фанатични сјај. - Откуда знате? Нико не зна шта је тамо, нико не може знати! Чак и тамо нешто мора да постоји…! Летећемо напред неколико месеци, можда година. Можда ћемо срести други универзум, схватате ли, слично дилатирајући универзум који лети у нашем правцу! Срешћемо се са потпуно новим светом…!

- Не желим да будем Колумбо - одмахивао је Персос.

У суперкосмичким возилима је другачије него у обичним космичким бродовима - овде, због повишеног степена опасности, капетан нема неограничену моћ, сам не може да одлучује о важним стварима. Персос је то знао али и Ронер.

- Схватите капетане - почех и ја. - Не знамо шта очекује "Амона". Сасвим је могуће да у некој тачки престаје да постоји суперкосмос. Можда повратак у наш универзум захтева пролазак кроз магнетно поље до којег кош нисмо стигли. Одбићемо се као лопта од зи­да…А можда ни време не постоји тамо? Схватате капетане? Ако ниједан универзум није стигао тамо, онда је могуће да ни време не постоји… ВРЕМЕ је настало овде заједно са нашим светом.

Рекао сам још пуно других аргумената. Ронер је бивао све збуњенији под теретом мојих речи. Тада, наравно, још нисам знао да грешим.

- Добро - проговорио је коначно, промукло, потиштено. - У реду. Окренућемо брод.

Никада нисмо сазнали како је побегао. Већ дуго смо путовали назад, кад смо код пр­вог буђења сазнали: "Амон" се већ заустављао, изашао је из суперкосмоса и једна особа га је напустила помоћним возилом. Оставио је само писамце на столу у командној соби:"Не враћајте се по мене - кад се први пут пробудите, већ ћу бити преко границе, на средини потпуно празног простора. Морам да покушам… Срећан повратак кући. Р."

Помоћно возило још увек плута у суперкосмосу. Његовим залихама једна особа - ако је штедљива - може се одржавати у животу две-три године.

Из збирке "Девети канал"

Превео са есперанта: Ренато Петровић

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License