НАПУШТЕНИ СВЕТ

Cor Willems

НАПУШТЕНИ СВЕТ

Суво, све је суво, песак, стене, суво, потпуно суво. Враћам се ка свом возилу. Беспотребно заправо, јер је цистерна празна. И моја боца за воду је сува.

Та реч, суво, постаје све досаднија, али то је једина реч која може да опише све. После великог огољавања и претераног загађивања земља се загрејала, мањина која је преостала брзо је нестала. Сад влада исушеност, излуђујућа, заваравајућа исушеност.

Срећом, налазим се довољно северно, у противном бих трпео и топлоту, напуштеност је већ довољна. Километрима унаоколо нема никаквог растиња. Живела цивилизација! Само најотпронији облици живота преживљавају, и људи. Да, људи, узрок данашњег изгледа света. Где год погледам све је напуштено, једва понеки облик живота.

У радијатору мог возила налази се још мало воде, топле, устајале, одвратне, али после хлађења сигурно је боља него ништа. Пуним боцу, само до пола.

Одлучујем да кренем на исток. Тамо се према мапи налази најближе станиште. Али на ком је растојању, не знам; не могу да израчунам тачно где сам; више од двадесет километара није, ипак је довољно дугачка шетња предамном.

Са брда видим мој циљ. Неколико кућица око бунара. Нешто жуте траве између кућица и чак неколико грмова, трновитих са малим листовима. Никог нема. Да ли је насеље напуштено? Приближавајући се осећам влажност, али само у ваздуху. У тамној дубини бунара налази се танак слој блата, који је могао настати само због дугог некоришћења. Ни једну кап не могу да извучем из њега. Сад разумем зашто никога нема. Али шта сад да радим? Консултујем мапу. Који је циљ сад најпогоднији? Село на северу би могло бити, да сам још увек поред возила, сад је растојање више него дупло. Да се вратим, или наставим, или изаберем неки други правац? Више не знам. Потпуно гужвам мапу и бацам је на тло. Колико ли је стара? Постоје ли сва та насеља још увек?

Смркава се. Данас сигурно нигде више нећу стићи. Ноћи су прехладне да бих остао напољу. Бирам највећу кућу. У њој налазим, понекад ипак имам среће, покриваче. Пуне рупа, али ипак довољне да ме заштите од ноћне хладноће.

Хватам неколико мува. Чудно, човек је успео да истреби скоро све животињске врсте, али не и муве. Чак се чини да их је и више.

Седам у угао и покушавам да заборавим на стомак. Безуспешно. Да ми возило није остало без горива сад бих био у Родаму, уживао у освежавајућој купки, уређајима за климатизацију, одличном сашимину а сад бих пио чај и пушио квалитетну цигару.

Тренутак! Нешто ми је пало на памет. Ако су констатовали да нисам стигао, зар ме неће тражити? Зар онда не бих имао већу шансу да будем пронађен, ако бих остао код возила? Али стварност ме обесхрабрује. Ко би приметио да ме нема? Ни са ким се нисам састајао.

Узнемирен, коначно сам заспао.

Следећег дана рано устајем. Дуже спавати, нема смисла; осим тога хоћу да видим могу ли из бунара да извучем мало воде која се кондензовала током ноћи, пре него што испари.

Да, стварно, има нешто, мала бара. Али да ли да је доспем у чисту воду која је већ у боци или не? Да, више воде повећава моје шансе. Не желим да ризикујем носећи само чисту воду па после да не нађем други извор. Шаком захватам драгоцену течност и пресипам је у боцу.

Пре напуштања десетак кућица, поново консултујем мапу. Одлучујем да не тражим друго насеље, већ да кренем ка реци. Wу сигурно нећу промашити, што би се могло десити ако бих тражио село, јер је мапа несумњиво застарела. Да сам и ово нашао, свакако је велика срећа.

Сатима ходам. Да ли сам још увек на добром путу, више не знам, мора да сам залутао. А пошто се не могу оријентисати, више не знам где сам, куда идем, једноставно само продужавам. Све је исто, суво, пуно стена, све је прекривено песком, врло суво. Презирем ту реч, али је једина која може да опише не само моје тренутно окружење. Ефекат "стаклене баште" учино је наш свет сувим. Да ли смо то могли избећи? Свакако, али сад то више није могуће. Чудно је какве нам контрасте живот даје: поларни лед се отопио, ниво мора је порастао и вода је прекривала све више и више земље, потопила је, мада се земља, која је преостала, исушила у врло кратком времену.

Вода је одвратног укуса. Хватам гуштера. Једем га сировог, крв употпуњује количину течности у мом телу, а месо ће добродоћи мом стомаку. Скоро је подне, ускоро ће најтоплији део дана а ја још нисам пронашао реку. Већ сумњам да ћу се икада извући из ове пустиње. Заиста сумњам.

Тренутак, не видим ли ја да нешто светли? Застајем. Да, стварно. Вода сија на сунцу, то већ знам. Да ли је река? Нада расте у мени. Могу ли коначно да напустим овај пакао? Радост ме преплављује. Сјај постаје све јаснији, глатка је површина сигурно.

Али како се приближавам, тако ми ноге отежавају. Свака нада ме напушта, свака радост нестаје. Није река, није вода, чак ни бара…то је моје возило, метал се пресијава на сунцу.

Лудачки се смејем. Направио сам велики круг. Али сад, бар знам где сам.. Сада идем на север, пошто сам претресао возило не бих ли нашао нешто корисно у њему. Ништа, средства за поправку возила која не могу надокнадити недостатак нафте. Мада сам то, заправо, већ знао, ипак сам се надао…

Но, путем, на северу, тамо ћу наћи друго насеље, ако мапа превише не греши.

Мапа не греши, радосно закључујем. Али насеље, мада веће од претходног, изгледа подједнако напуштено. То, у ствари, и није чудно, просечна температура и даље расте упркос државним и међународним настојањима да се озонски омотач обнови. Штете је већ превише, акције су ретке и закаснеле. Научници су израчунали да ће требати бар хиљаду година да се слој обнови, а питање је хоће ли човек тада још увек постојати.

Милиони људи већ су умрли, и даље умиру и још ће умирати, углавном због два супротна разлога: превише воде и премало воде. Сад већина људи живи концентрисана у огромним градовима око довољно великих залиха воде и довољно далеко од стално растућих океана. Ипак, увек остају тврдоглави, они који одбијају да напусте унутрашњост и покушавају да извуку живот из суве земље. Али кад и њихови мршави извори нестану, они ће морати да напусте своје оазе или ће тамо умрети.

Колико има таквих места и где се налазе, нико не зна, само неколико их је убележено на мапама, а као што сам управо констатовао, ни оне више нису тачне. Тако нико више није спреман да открива да ли неко село постоји или не.

Ово село се састоји из скоро двадесет кућица поређаних око три бунара. Два сува, али трећи, невероватно, има слој воде.

Просипам устајалу воду и пуним моју боцу свежом водом. Онда перем лице и руке. Један проблем је решен. Али још увек нигде нисам стигао. По ко зна који пут консултујем мапу. Још северније је река, она иста коју сам већ тражио.

Пошто је већ касно, одлучујем да преноћим овде. Намеравао сам да истражим сеоце, можда ћу пронаћи храну или радио-апарат или неко средство за комуникацију.

Хоћу да обришем зној са чела и зато се нагињем над бунар, пружајући руку да бих извукао нешто воде, када чујем претећи глас:

"Остави то!" Звучало је довољно младо и сигурно женски.

Окрећем се, и заиста, тамо стоји девојка, са оружјем у руци.

Моје познавање оружја није велико, али препознајем овај тип. Он емитује зраке са неповољним резултатима по човека, ако буде погођен.

"Шта радиш овде?" Очи су претеће.

Пружам своје руке показујући да немам оружје.

"Изгубио сам се у пустињи…" почињем.

"Мене тражиш, зар не? Зашто?" Она се љути још више.

"Не, не," понављам. "Само хоћу да стигнем до Редамона, или, ако је могуће, да се вратим у Нетапо. Можеш ли да ми помогнеш?"

Она ме зачуђено гледа. "Шта ти заправо хоћеш?" Спуштам руке, али ми покрет оружјем саветује да размислим о том гесту.

"Управо сам рекао шта хоћу, и, ако је могуће, нешто да поједем."

Она коначно почиње да верује у моју искреност.

"Хоћеш да кажеш да си ушао у пустињу без довољно хране и," она примећује моју управо напуњену боцу, "воде?"

Потврдно климам главом.

"Није могуће да си толико глуп?" Она хоће да настави придиковање, али ја је прекидам. "Довољно је."

"Не разумем, како је могуће . . ."

"Зашто? Толико пута сам већ прешао пустињу и још никада нисам остао без горива."

"До сада."

"Да," морам да попустим, "до сада."

Насмеја се не схватајући. "Следи ме," позива.

Води ме у мали стан, трособан. Прва је трпезарија са малом кухињом на десној страни, друга, дневна соба, је претворена у пуну технике радну просторију. Кроз отворена врата видим последњу: спаваћу собу. Она седа пред компјутер и почиње да ради, њени прсти заиста лете по тастатури а поруке, које једва стижем да пратим, појављују се на екрану.

Не схватам. Она је или премлада за своју памет или препаметна за своје године. Ја већ знам доста о компјутерима, али моје знање се топи поред њеног. Колико ли година има? Бар десет година је млађа од мене.

"Прекинуо си ми испит," каже, ревносно притискајући тастере. "О," наставља, скоро без размишљања. "Ако си гладан, у орману ћеш наћи нешто," показује на комад намештаја у кухињи.

Све чудније и чудније. "Чини се да ме сад прихваташ, мада си малопре хтела да ме убијеш."

"Сад знам да те нису послали због мене."

"Ко те тражи?"

"Ко не?"

"Али зашто?"

"Зар не знаш шта радим овде?"

"Једва," кажем поштено. Загледам се мало боље у екран и чак препознајем понешто. "Биологија. То је састављање највиших слојева атмосфере…" Запањено је посматрам.

"Добро, добро," хвали ме. "Ниси тако глуп, као што изгледаш. Да, добро си разумео, испитујем могућност регенерације атмосфере, заправо оздрављења."

"Али од тога се одустало пре више од тридесет година."

"Да, али нису сви одустали. Остало је неколико научника који још нису изгубили наду. Наћи ћемо решење, човечанство је сувише тврдоглаво да би одумрло."

Седам. Сећам се својих размишљања о људској будућности. Хоћемо ли ипак поново преварити природу и преживети?

Хоћу још нешто да питам, али је она презаузета.

У назначеном орману налазим праве посластице. Већ годинама нисам видео шампињоне, а овде, у напуштеном свету, налазим их осушене и у кутијама. Такође се не сећам, када сам последњи пут видео права јаја, свежу зелену салату или чист мед. Онда откривам десетине других врста хране, које се у градовима могу набавити само у вештачком облику, ако се уопште могу набавити. Девојка постаје све чуднија и чуднија, међутим не желим да одбијем добру трпезу, због тога сам превише *бургунда. Ако бих пио алкохол, добри Божол би добро ишао уз добри Камамбер. - Можда сада пречесто користим реч добар, али ми је дража од речи сув. - Сир не могу оставити, ни слатки кромпир а ни слани купус.

Посуде и прибор за јело брзо налазим, а припрема не траје предуго.

Завршавам јело са добром - да, знам - цигаром и јаком кафом. Покривам њену половину јела и седам у удобну фотељу.

Дрмусање за раме ме буди. Широко осмехујући се, она се нагиње ка мени.

"Ако узмеш мој трицикл и ово буренце нафте, можда ћеш стићи до свог возила, а после и до куће."

Устајем и не схватајући узимам буренце. Видим да је јела, она то примећује.

"То је ваљда било за мене, зар не?"

Климам главом.

"Годинама нисам тако добро јела," каже. "Да ниси кувар?"

"Не, то ми је само хоби."

"Више од хобија, рекла бих. Пола људи не би ни препознало сву ту храну, а сигурно не би знали како да је припреме."

Слежем раменима. "Да, можда нешто више."

"Шта је твоје занимање?"

"Курир."

"Зар, значи не много образован."

"То је занат."

"Пролазиш ли често овуда?"

"Најчешће путујем између Родама, Нетапа и Берила."

"Да ли би могао понекад да ми донесеш понешто?"

"Зар се не бојиш да ћу те издати?"

Посматра ме кроз полузатворене очи.

"Не," каже. "Није могуће. Ти си превише човек, и радознао, сигурно јер си сад открио да има наде за будућност."

Познаје ли она и психологију? Али изгледа тако млада, колико ли година има?

"Ако смем да будем мало индискретан …" Не оставља ми времена да довршим реченицу.

"Алиса, деветнаест и, да, геније сам иако сам врло млада."

Дванаест година млађа, рачунам. Она ме и даље изненађује, каква чудна девојка!

"А како се ти зовеш?" пита.

"Зар је то стварно важно?" кажем и идем ка вратима. Тамо стајем и окрећем се.

"Да, ако ми кажеш шта ти треба, могу ти то донети."

Њен осмех захвално се шири, али ја то више не видим. Њен трицикл је старо моторно возило, али исправно. Уз гласну буку машине напуштам је и поново тражим своје возило.

Сигурно ћу је видети поново, ту чудну девојку.

Превео са есперанта: Ренато Петровић

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License