ПОЗНАТА МЕЛОДИЈА

Sabine Trenner

ПОЗНАТА МЕЛОДИЈА

(специјална награда на књижевном конкурсу ЕКРА '97)

Тик, так, тик, так – време пролази у такту старог сата.

Досада седи у столици за љуљање, која се креће у ритму те мелодије.

Тик, так. Тик – време, так – пролази. Секунду за секундом, месец за месецом, век за веком.

Тик, так… столицу за љуљање окружује хиљадугодишња прашина.

Тешки полузатворени капци са спуштеним образима изражавају мањак енергије, оронули умор досаде.

Споро, оклевајући али дубоко она зева. Никакав посао. Ах, старица би се могла убити због досаде.

Тик, так – тамо, овамо.

Требао би јој нож да се убије. Морала би да се покрене. По-кре-не: тамо, овамо. Ево размишљање застаје. Покренути се? Стварно се покренути? Јадница зева безнадежно, утучено, тужно.

Изненада ветар ускомеша ваздух у соби. У ритму звиждуће мелодије плешући улази животна радост, делом скакућући, делом лебдећи. "Еј, бако! Дођи самном!"

Снажно гура столицу. Тик, ТикТикТик убрзава столица у новом ритму.

Са страхом старица посматра свежи ветар.

Полако, равнодушно она реагује: "Ах – ти. Не досађуј ми. Морам да размислим."

"О, бако! Не буди тако безвољна. Узми нешто ради! То ће те освежити."

Животна радост изненада стаје на главу. Смеје се. "О – кад би знала, како другачији поглед на свет мења мишљење о целој ситуацији. Хеј, ово обавезно да пробаш!"

Старица полако подиже тешка рамена. Зауставља столицу, даје јој стари, оклевајући, безнадежни тик-так-ритам. Тик-так, по-ла-ко, по-ла-ко.

"Збогом бако. Имам још пуно посла. Чекају ме. Здраво!" - животна радост плеше у соби.

Ветром покренута зрнца прашине поново лежу на земљу. Досада затвара очи. Она размишља, да ли да узме нешто да ради – према предлогу животне радости – не би био превише горак лек против депресије.

Столица полако љуља своју познату мелодију.

Превео са есперанта: Ренато Петровић

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License