Istvan Nemere
КОЛЕКЦИОНАР
Тај праисторијски апарат позајмио ми је С. Још је рекао да га је пронашао за време једног крстарења на неком југозападном острву.
Недуго после С. је погинуо у аутомобилској несрећи; тако је апарат остао код мене. Није личио ни на један од мени познатих апарата. чудни бројеви и знаци видели су се на скали.
Ја сам писац, безмало по цео дан не излазим из собе. Док пишем, скоро увек слушам музику. Обожавам музику далеких, егзотичних земаља - истину говорећи, слушајући такву музику много лакше пишем.
Једног дана искусио сам чудан феномен, лутајући скалом радио-апарата. Зачуо сам разговор једног женског гласа са бројним мушким гласовима. Мушкарци су се оглашавали бројевима. У почетку сам био убеђен да слушам емисију за морепловце, пилоте, таксисте или радио-аматере. међутим … схватио сам да сам погрешио.
"Позивам број шездесет осам, јави се!" - рекао је женски глас. Мушки глас је одговорио однекуд: "Шездесет осам овде." "Где си?" "На минус триста тридесет осам. Македонија, Филип и Александар." "Снимаш ли Александра?" "Да. Једва да му је осамнаест година." "Пожури - он неће још дуго живети…" "Знам."
Или други разговор: "Сто једанаест, сто једанаест, јави се". "Ево ме." "Где си?" "На 20/45." "Шта има ново?" "Европа, Берлин. Ужасан хаос. Једва се може кретати. Мој апарат је у опасности; ватра и експлозије. Молим нове инструкције." "Врати се на 42/60"
У почетку сам слушао разговоре ништа не схватајући. Међутим, убрзо је ствар почела да ми бива јасна…
"Двеста седамдесет пет зове центар!" "Центар овде." "Имам молбу. Са дозволом центра, у циљу истраживања физички постојећих варијанти налазим се у Америци, на 19/40. Боја коже неодговарајућа: црна. Лична слобода ограничена, злочини." "Да пошаљемо помоћ?" "Да, молим." Или ово: "Педесет пет зове центар." "Центар овде." "Видео сам Бургесија. Прешао је на 20/50. Каже да му је четрдесет други већ досадио, хтео би мало авантуре." "Вратиће се он, не брини…Центар зове стошеснаест, јави се!" "Овде сам." Шта има ново?" "Ја сам академик на 20/75. Недавно смо пронашли ласер, холографију и ДНС - молекуле. Сад радимо даље." "Знаш ли нешто о деведесет четворци?" "Wегову физичку варијанту је убио неки атентатор. Таква је овде судбина пророка… Многи се тренутно залуђују наркотицима и псеудомузиком."
"Центар потврђује пријем вашег извештаја. Двадесет девет, јави се!" "Двадесет девет овде." "Где си и шта радиш?" "На 0/00, Средњи Исток. Чиним чуда: ходам по води, оживљавам мртве, чак проповедам једнакост…Ускоро ће да ме разапну на крст…"
Више није било сумњи: слушао сам разговоре путника кроз време. Разговоре оних који су дошли из будућности, у наше време, да нас посматрају… Једном ме је толико узбудио извештај који сам чуо да сам подигао апарат, као да хоћу да га треснем о земљу. Знао сам, међутим да то никад не бих учинио… Изненада испод дршке апарата, моји прсти су напипали дугме које до сада нисам видео. Комадић метала утонуо је у рупу као дирка. Апарат је одмах заћутао, само је чудно и тихо брујао.
- Покварио се - рекао сам гласно, љутито. - Само је још то недостајало! - и спустио сам га на сто. Дугме је искочило из удубљења у које је било утонуло, и женски глас из центра је упитао: - Шта сте рекли…? Овде центар. Слушам вас. Поновите!
Укочио сам се, чак ни реч нисам могао да изустим.
- Ја сам човек…- почео сам глупо, и оклевајући наставио: - Човек…
- Зар ти не припадаш нама? - упитао је центар.
- Не. Радио…слушао сам.
- Како си дошао до радио-апарата? - Њен глас је био строг и груб.
- Позајмио сам га. Мој пријатељ га је нашао негде у Океанији.
- У Океанији? - за тренутак је завладала тишина, као да је центар размишљао. Затим је самоуверено објаснила: - Триста осамдесет осам га је изгубио, када је посматрао експлозију хидрогенских бомби… Где сте ви сада?
Осетио сам, знао сам да би било најбоље не одговорити. Али можда…можда ће ме позвати себи? Можда ћу и ја моћи да путујем кроз време?
- Двадесети век, седамдесет пета година. Хиљаду деветсто седамдесет пет - одговорио сам.
- Где се налазите у овом тренутку? У граду, шуми, на путовању, на улици? интересовао се центар.
У граду, у великој згради, на осмом спрату - рекао сам истину. Напољу је сијало сунце.
- Идите некуда где нема људи! - наредио је глас.- Тамо где осим вас никога неће бити. Онда се поново јавите!
Био сам срећан, као никад до сад. Сигурно ће доћи по мене, времепловом и одвешће ме! Видећу живе фараоне, као прачовек ловићу мамуте, са викинзима ћу препловити океан, стајаћу у дворишту Лудвига (Луја) XИВ, обучен у свилу, са златним мачем!
Већ је смркавало када сам стигао на морску обалу. Купачи су већ били отишли. Дувао је јак ветар, таласи су трчали у сусрет песку. Никога нисам видео. Сео сам на песак и притиснуо дугме радио-апарата:
- Јављам се.
- Ево центра - зачуо се одмах и глас те жене. Као да је очекивала моје јављање. - Где сте?
На обали мора, на напуштеној плажи. Никога нема овде!
- У реду. Ставите апарат на земљу и удаљите се сто метара северно! - наредила је.
Послушао сам. Када сам застао далеко од апарата - изгледао је као мала црна тачка у даљини - погледао сам небо: када ће стићи времеплов чудног облика, из ког правца; хоћу ли га угледати одмах или ће се изненада појавити поред мене, излазећи из ничега, из Времена?
Ваздушни талас од експлозије ме је бацио на земљу. Читав минут лежао сам заглушених ушију, затим сам полако устао и окренуо се…
На месту где се налазио радио-апарат сада је била само рупа у песку.
Прошло је извесно време док нисам схватио да сам преварен. Можда су урадили добро, са своје тачке гледишта. Каваљери времена не смеју да ризикују.
Али ја нисам одустао. Постао сам колекционар. Већ имам лепу колекцију. У свим новинама може се прочитати мој оглас: " Радио-апарате чудних облика, првенствено непознатог порекла, купујем, добро плаћам."
Из збирке "Девети канал"
