АЛБА

Miguel Fernandez

АЛБА

"Овим текстом, отеловљењем мојих осећаја и утисака под духовним утицајем Шопеновог првог Ноктурна у Д-молу (Опус 48), желим да дам омаж фигури музичара из периода романтике."

И пробудио ме је шум. Шум или миловање? Месечев зрак као украс на мом челу. Соба је ћутала пресечена жутим одсјајем. На столу крај прозора, моје књиге, моји касетофон и саксија: рузмарин са ових брда. Све је, у ведром безвремену, контемплирало спољашњост кроз стакла.

Устао сам, раширио полуотворене капке балконских врата и искорачио ка огради. Таласи месечине купали су моје лице, моје груди, моје руке… Листове акације. Делове дрвореда. Без одсутних зеница. Без белих гуњева. Без недељом костимираних рођака. Шеталишта тада пољских због сребрне светлости. Доле ниже су светлуцала као звезде светла планинских села у долинама и на обронцима у околној даљини.

И овде, тако далеко од куће, искуство се поновило потпуно исто. И поновило се после, у ноћи кад је месец допустио да буде виђен цео на небу. Затворио сам очи. Осећао сам да светлост прелази у ветрић, у уздах, у њену кожу. Осећао сам је.

После трептаја, фиксирао сам на њој свој поглед. Алба је стала поред мене и осмехнула се. Инстиктивно сам је привукао у загрљај, као да проверавам њено постојање или да бих избегао да њена слика ишчезне. Да, да, глупи ја сам свестан своје сталне сумњичавости према овом већ уобичајеном доживљају, али не могу тек тако обрисати из свести другу страну истине. Чињеницу проглашену од стране извесних уста, званичних потврда и мојих магловитих присећања: Алба је преминула осамнаестог маја 1975.

Ја не негирам, да је, дуж ове последње стране стварности, мој загрљај обухватио само осветљени ваздух, али тврдим, да сам је, као и обично, осетио врло живом и животном. Ја не негирам да моја чула вероватно погрешно осећају, али вас молим да ме никада не лечите, да ме никад не одвајате од овог безопасног лудила чудесног, обожаваног: моје праве истине.

Као управо рођена Афродита, Алба, потпуно гола, зрачила је неодољиву лепоту лежећи на чаршафском пенушавом мору. Из такве позадине истицала се контрасно – кривудава и савршено уобличена – њена телесна ружичастост. Њена коса као сунце простирала се по јастуку. О, колико чистоте је зрачило из њених зелених рожњача!. Колико је тајни преко очију позивало на испитивање! Колико вирова дозивало моју мушкост на љубавно сједињавање!

Спустио сам се на њено месо. Моје усне примале су трепераву топлоту њених; голицање њених брадавица у нарастању, њеног као облак стомака; воћну глаткоћу њених бутина; треперење њеног секса…

Моје цело биће пловило је ка њој, расло у њеном универзуму, у такту тамо-овамо хармонија, синкопских шуштања… Напето се раширило задовољство. Као река непресушна. Као лава без кратера. Као вечно сада… до експлозије у ватромет уживања.

Испуњеност је завладала, силазила право у нас у облику провидних пахуљица ведрине.

Звоно за доручак прекинуло је моје спавање без сна. Баш ништа нисам сањао те ноћи. Сања се када се за нечим уздише или жали. Ја имам све, ништа ме не растужује. Тог тренутка био сам сам на кревету, али Алба није била одсутна. Никада неће бити одсутна, толико дуго колико ће свет световати. Премда ми се, на неки начин, њена фигура само за пуног месеца приказује, њена суштина увек остаје, слепљена за било какав чист облик постојања. Још на дан њене сахране, за време опела (погребне церемоније), постао сам свестан те чињенице. Захвалан сам ружама. Двема ружама, које сам носио за последњи поздрав. Мирисале су на њу. Док је бесмислено попово наглабање прекидало тамошњу тишину импонојућу и ледену, гурнуо сам прсте на латице. А моја душа, до тада изгубљена, треперила је од живог утиска да додирујем ништа друго до Албино тело. И ово откриће ме је тако одушевљавајуће заробило, да су сви сматрали моју чудну обузетост као узнемирујућу последицу бола. Каква грешка!

Следећи дани су не само потврдили сензацију, него је и учинили интензивнијом и различитијом. Албу сам могао осетити у целом свом окружењу. Прва јутарња руменила, сваки акорд изашао испод мојих прстију, пуцкетање ватре у камину, кап кише, баршунасти бресквин омотач показивали су се као преносници њених вибрација.

А тек вода из базена! Моја кућа, наравно, има базен, у коме се небо огледа, окружен живицом мирте. Налази се у центру малог воћњака, мог кућног раја. Тамо се стабла дуње, смокве, шљиве и наранxе стално претварају у тишину и сенку, у мирисе и боје, у годишња доба, у време. Само крештаво појављивање ластавица успева да поврати мој воћњак из његове угодне летаргије. Ја волим ластавице. Оне увек доносе нешто планинско и нешто далеко , у сваком случају души драго, никако меланхолично. Свиђа ми се да их посматрам како се напасају у небеском плаветнилу. Радосно. Лепо лебдећи… Коначно, одлетевши, остављају осећај прекоморских земаља. А на перју односе мој поглед, којег наредне године проналазим једнако успламтелог и од једнаке материје, мада само мало старијег. Ја волим ластавице. Јато ластавица за мене није само успомена, која пригушује и трансформише осећаје, већ њихов најсигурнији и најпоузданији учвршћивач.

Моја кућа има базен, ушће жубора: у њено крило, каналићем, фонтана са шкољком у нивоу мермерног пода непрестано избацује воду. "Тај звук голица" тврди Марија, а Адолф, њен муж, климајући главом се слаже. Добар пар. Средовечни, без потомака и сорбонски сорбонисти, али са најузвишенијим и најпростијим капиталом: осећајношћу и наклоношћу ка људима и стварима. Прозор њихове спаваће собе гледа у мој воћњак. У излуђујуће топлим летњим ноћима, они ме посећују, чашћавају ме заслађеним лимуновим соком и својим друштвом. Узвраћам им послужавником са воћем и музиком. "Ноћне ствари једног пољака" моли Адолф. Док они остају заваљени у столице, окрећем се ка салону, седам за клавир и свирам Шопенова ноктурна. И сви се атоми пуне Албом, и чини се да је време стало, да виси у њеном присуству трепераво, освежавајуће… Умотан у њен дах, лика промењеног, враћам се својим пријатељима. Говоримо скоро шапућући, као да се плашимо да наш жамор не прекине концерт цврчака и воде. Говоримо тихо, дуго и испрекидано. Августом, када зидови кућа горе, понекад чак преноћимо на таквом острву уљуљкујуће свежине и жубореће влажности.

У том случају, ипак, био сам сам. Некако, не сећам се како, следећег јутра Mариа и Адолф су морали на посао у пекару раније и вредније него обично. Одмах после музицирања, невољно су запуцали кући, "у фуруну" по Марији. И тамо, она се показала на прозору и обратила ми се поздрављајући: "Комшија, соба је ужарена. Лаку ноћ!"

Иако далеко од такве строгости, атмофера у мом воћњаку је мировала, чинила се тежом него икад раније. Скинуо сам мајицу, и ваздух је пријатно склизнуо на зној мојих слабина. Владао је мир. Светлуцања. Пламтело је хиљаду звезда на небу; на земљи, свици. Посебно разнолико цвркутање звучно је пратило слатко монотоно солирање млаза фонтане. Опијајуће претерано могао се осетити мирис лоницера. Шапнуо сам "Алба!", и цела околина натопила се светлошћу зоре, поново се представивши. Тог тренутка, сваки предмет, свака биљка, сваки инсект седели су, као да очекују да добију ново име. Све је изгледало девичански као у прапочетку. Али је базен окупирао моју пажњу. У њему се огледала не Албина слика – месец је био млад – , већ њена својства. Тако фино се могло открити њено присуство у магичном флуиду, да нисам имао храбрости ни да додирнем јагодицама површину, из страха да ће се распрснути као кристал. Ипак, вода је као Алба била, да ме је коначно обузела жеља да је поседујем. Скинуо сам се наг. Скочио у воду. Осетио да Албине усне, у бесконачном течном умногостручењу, љубе сваку пору моје коже. Заронио сам до дна да бих осетио како у потпуности прекрива моје тело. Алба је била свуда око мене. Мноме је владала неописива наслада. Парокситично, рајски… Осетио сам се као морски талас. Распрснуо сам се у пену. Задовољство апогејско…

Кроз сладострашће моја плућа су хитно захтевала свеж ваздух. То испунити, мени сиротом, чинило се једноставним задатком. Авај! Узалуд сам махао рукама. У том малом универзуму ја сам, окретавши се у свим правцима током мог малопређашњег стања високог сексуалног узбуђења, изгубио појам шта је горе а шта доле… Срце је снажно лупало. Груди и глава су изгледали као да ће сваког тренутка да прсну. Тескоба ме је преплавила до најцрњег безнађа… Достигавши коначно ивицу базена, ја, исцрпљен, закачио сам се за њу и с напором успео да искркљам једванекакав позив у помћ. Преврнуо се небески свод…

Не недостају ситуације, када се живот, величанствен, незаустављив и моћан полет способан да преплави небо и земљу уздасима и пулсирањем, стално спреман да надвлада постојаност, развије у крхку последицу случаја. Ужасно али грандиозно. Захваљујући таквој неизвесности ја а безсумње и многи од вас и даље постојимо. Моје омиљено окружење зове се топлота. Због ње Адолф те ноћи није могао да потоне у сан, већ се превртао по кревету. Коначно, одлучио је да се нацрта поред прозора и то је урадио баш када сам заронио у базен. Моје релативно дуго остајање под водом пробудило је у њему тако велику бригу даје искочио кроз прозор у башту управо пред моје израњање.

Адолф ме је спасао. Wегова најосновнија нега оживела је моје тело, али не и моју душу, коју је и даље застрашивала идеја да живот виси о нити. Никада раније таква ме мисао није опседала. Одлазак Албе својевремено сам видео као предвидив резултат њене природе: она, најнежније од свих бића није имала места у овој xунгли. И зато њено касније стално манифестовање свим чистим, једноставним и аутентичним сматрао сам и и даље сматрам њеним најсавршенијим начином постојања. Мој страх од смрти тицао се не мог живота, већ њеног: само мој нестанак може да учини да нестане моја Алба.

Све ово су Адолф и Марија разумели површно; моја родбина и лекари уопште не. За њих је догађај у базену био само покушај самоубиства; моја депримираност и објашњења докази стања психозе, који су ме одвукли у суицид.

И зато, ево ме у овој просторији. после скоро једне године, ова грађевина за различите менталне болеснике постала је моја кула од слоноваче. Волим је. Волим боре које патња оставља на челима мојих сустанара. Волим њихове светове сачињене од прашине снова. Волим мир овдашњи, који уздиже моје односе са Албом до неслућених висина. Само празницима, када је рођацима дозвољена посета, наши ходници и алеје изгледају погођени лудилом: несташни нећаци; преосетљиве мајке; накинђурене сестре што крадомице гледају около, радознале и немирне; радосно пренемагајући очеви што брбљају о хиљаду малограђанштина из краљевства луцидног, где нормални производе сувишне склоности и заставе и гомилу погрешних средстава…

Волим ову своју другу кућу, ипак уздишем за првом. Тамо је Алба присутна у потпуности, стално и дала би континуитет нашој заједничкој пролазности. Воћкама, фонтаном, базеном… Развијали бисмо се у средини, коју смо ми, слободни људи, изабрали. Тражимо ли превише? Можда, да. Бунцање? Вероватно, да, али, овако или онако, поново вас молим да ме никад не лечите, да ме не одвајате од овог безопасног лудила, чудесног, обожаваног: моје једине истине.

Тако је говорио Ф.Ц.. И сада, две године после, те речи одзвањају у мени снагом бујице и нежношћу голубијег лепета.У целој мојој каријери, нико од мојих пацијената ме није тако заинтересовао, подучио и утицао на мене. Психијатријски козилијум – Др Агуадо, Др Руиз и ја, Др Нуњез – саслушавши тај монолог – друге придеве препуштам разматрању читалаца - , писмено смо прогласили г-дина Ф.Ц. потпуно здравим и разумним. А то имплицитно садржи следећи контрадикторан закључак: Алба, преминула осамнаестог маја 1975, чињенично (заправо?) постоји.
Сада уживам посебно пријатељство са Ф.Ц.. Једном сам га чак и посетио и провео неколико дана у његовом рају. Постоји ли још нека особа тако срећна на земљи? Да, ја сам, захваљујући њему. Често се дописујемо. У мојој претпоследњој пошиљци, разгледници, питао сам га за Албу. Одговорио је "Стално све дража" и узвратио "Шта је са Дијаном?" У свом управо послатом писму, тврдио сам, између осталог, "Дијана, пуна живота, те поздравља".
Дијана, моја жена, умрла је тридесетог јула 1993.

Превео са есперанта: Ренато Петровић

Unless otherwise stated, the content of this page is licensed under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 License